U Beogradu sam bila u 11 sati, u Novom Sadu sat i po razgovarala sa vlasnikom jedne kompanije i u Beograd se vratila u 14.30. Hvala ti Sokole, kažem odmah na početku ovog “posta”.
Nije mi bila namera, nisam ni pomislila da bih na intervju mogla da idem vozom, ali u momentu kada je trebalo da iz Ulice Kneza Miloša skrenem desno na Mostarsku petlju, skrenula sam levo na Prokop. U sekundi sam pomislila: “Ma idem vozom, idem da vidim kako je voziti se posle 20 godina, koliko ima da nisam sela u vagon”.
Parkiram se na uređen deo parkinga – nije veliki, ali mesta ima i još uvek se ne plaća. Kupim na stanici povratnu kartu – 800 dinara. Čitam – polasci na svaki sat. Dolazim na peron 10 minuta ranije – voz već postavljen. Uđem, sednem, mesta koliko hoćeš, sve čisto, u ponudi i grickalice domaćih proizvođača – utisak milina.
Imala sam osećaj da letim – posle tačno 36 minuta stižem u Novi Sad.
I nije ovo reklama za Soko i Srbijavoz. Ovo je samo komentar na realnost, jedno iskreno viđenje i osvrt na benefite koje su dobili i građani Beograda i Novog Sada, ali i turisti i država.
Izađem iz voza na Prokopu, priđem otpravniku (nekad se tako zvao) i kažem: “Sve pohvale”. Odgovori mi brzinom munje: “Neki ne misle kao vi, ali hvala. Kažu ima još rupa, treba još da se radi”.
Istina, ima još prostora za doradu, ali veliki projekat je započet, gro poslova je završen, voz je krenuo… Treba samo biti realan i pogledati istini u oči.
Preminulo još 14 pacijenata, novozaraženih 5.982