Betovenova DNK otkriva iznenađenje posle 200 godina

Jednog olujnog ponedeljka u martu 1827. godine, nemački kompozitor Ludvig van Betoven preminuo je posle duge bolesti.

U krevetu je ležao još od prethodnog Božića. Mučila ga je žutica, ruke, noge i stomak su mu bili otečeni, a svaki udah mu je bio težak.

Dok su prijatelji sređivali njegove stvari, pronašli su dokument koji je Betoven napisao četvrt veka ranije. Bio je to testament u kom moli braću da javnost upoznaju sa njegovim stanjem.

Danas je opštepoznato da je jedan od najvećih muzičara svih vremena već sredinom četrdesetih godina praktično bio gluv. Bila je to tragična ironija koju je Betoven želeo da svet razume, ne samo kao ličnu priču već i kao medicinski slučaj.

Kompozitor je svog lekara nadživeo skoro dve decenije. Gotovo dva veka posle njegove smrti, grupa istraživača odlučila je da mu ispuni želju na način o kom on nije mogao ni da sanja, genetskom analizom DNK iz proverenih uzoraka njegove kose.

Biohemičar Johanes Kraus sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju u Nemačkoj objasnio je 2023. godine, kada su rezultati predstavljeni, da im je glavni cilj bio da rasvetle Betovenove zdravstvene probleme. Među njima je najpoznatiji postepeni gubitak sluha, koji je počeo sredinom ili krajem njegovih dvadesetih godina, a do 1818. ga je praktično ostavio bez sluha.

Glavni uzrok gubitka sluha nikada nije otkriven, čak ni njegovom ličnom lekaru Johanu Adamu Šmitu.

Sve je počelo zujanjem u ušima u dvadesetim godinama. Vremenom je sve teže podnosio glasne zvuke, a na kraju je prestao da čuje visoke tonove, što je praktično okončalo njegovu karijeru izvođača.

Za muzičara teško da postoji veća ironija. U pismu braći Betoven je priznao da je beznadežno pogođen, toliko da je razmišljao i o samoubistvu.

Gubitak sluha nije bio jedini problem sa kojim se suočavao kao odrastao čovek. Navodi se da je najkasnije od 22. godine patio od jakih bolova u stomaku i hroničnih proliva.

Šest godina pre smrti pojavili su se prvi znaci bolesti jetre, za koju se smatra da je bar delimično odgovorna za njegovu smrt u relativno mladoj 56. godini.

Forenzička analiza pramena kose za koji se verovalo da je Betovenov pokazala je 2007. godine da je trovanje olovom možda ubrzalo njegovu smrt, ako ne i izazvalo simptome koji su ga odneli. S obzirom na to da se tada pilo iz olovnih posuda i da su se u lečenju koristili preparati sa olovom, zaključak nije delovao iznenađujuće.

Studija objavljena u martu 2023. godine, međutim, opovrgla je tu teoriju. Pokazalo se da ta kosa uopšte nije Betovenova, već je pripadala nepoznatoj ženi.

Još važnije, nekoliko pramenova za koje je mnogo verovatnije da potiču sa kompozitorove glave ukazuje da je smrt najverovatnije izazvala infekcija hepatitisom B, pogoršana alkoholom i brojnim drugim faktorima rizika za bolesti jetre.

Kraus je objasnio da ne mogu sa sigurnošću da kažu šta je ubilo Betovena, ali mogu da potvrde značajan nasledni rizik i infekciju virusom hepatitisa B. Dodao je da su mogli da odbace i nekoliko manje verovatnih genetskih uzroka. Za gluvoću i probleme sa varenjem, prema njegovim rečima, nisu uspeli da pronađu jasan uzrok.

Na neki način, o životu i smrti slavnog kompozitora sada imamo i više pitanja nego ranije. Ostaje nepoznato gde se zarazio hepatitisom, kako je pramen ženske kose vekovima prolazio kao njegov i šta je zapravo stajalo iza bolova u stomaku i gubitka sluha.

Pošto je istraživače inspirisala Betovenova želja da svet razume njegov gubitak sluha, ovakav ishod je pomalo razočaravajući. Ipak, u njegovim genima krilo se još jedno iznenađenje.

Poređenje Y hromozoma iz uzoraka kose sa Y hromozomom današnjih rođaka po Betovenovoj očevoj liniji pokazalo je da se ne podudaraju. To ukazuje na vanbračno očinstvo u nekoj od generacija pre kompozitorovog rođenja.

Biološki antropolog Tristan Beg, sada sa Univerziteta u Kembridžu, kaže da nalaz ukazuje na vanbračno očinstvo u očevoj liniji negde između začeća Hendrika van Betovena u Kampenhautu u Belgiji, oko 1572. godine, i začeća Ludviga van Betovena sedam generacija kasnije, 1770. godine u Bonu.

Možda je to malo više nego što je mladi Betoven očekivao kad je svoju sudbonosnu molbu stavio na papir. Nije ni slutio kakve tajne čuvaju pramenovi koje su mu prijatelji odsekli posle te tužne, olujne ponedeljne noći 1827. godine.

Izvor/ Saznaj više: scincealert.com