Ko želi da živi neka digne ruku

U proteklim nedeljama mogli smo videti sa kakvim se sve opasnostima susreću pojedinci koji se bave nekom vrstom političkog aktivizma, a koji je suprotstavljen interesima vladajuće partije.

Kada se pokrenula priča o sumnjivoj smrti Vladimira Cvijana, nalik na dobro dresirane pse, tabloidi u Srbiji skočili su u odbranu vlasti, štancajući svoje uvećane i boldirane naslove i sklapajući fraze koje su već postale spomenici umrlom novinarstvu u našoj zemlji. U ovakvoj atmosferi postalo je politički nepodobno prosto postaviti pitanje.

Naši vlastodršci ne vole neugodna pitanja. A onaj koji ih postavlja kroz dve ili tri rečenice već postaje „đilasovac“, teoretičar zavere, protivnik srpskog naroda – izdajnik.

Ako sudimo po gorepomenutim naslovima, Srbija je puna izdajnika i stranih plaćenika koji su sposobni da misle jedino o tome kako da sruše vlast. Svaki oblik suprotstavljanja ili kritičkog odnosa prema vlasti otpisuje se kao pokušaj državnog udara, ili makar samo želja za državnim udarom.

Domaći vlastodršci i gazde Srbije nesumnjivo poručuju – ili ste na našoj strani, ili ste strani plaćenik. Po njima su zapušena usta i bespogovorna podrška očigledno dokazi patriotizma.

Oni retki pojedinci koji ne podlegnu pritiscima i otvoreno kažu šta misle i šta znaju, nestaju pod sumnjivim okolnostima, a potom se sve to objasni „suicidnim mislima“. Igor Jurić, osnivač Fondacije „Tijana Jurić“, shvatio je da vladajuća politička partija može suvereno utvrditi ko ima sklonosti ka samoubistvu, a ko ne. Zbog toga je odlučio da javno u emisiji „Utisak nedelje“ izjavi da želi da živi i da nema suicidnih misli. Da li će ga protivnici slobode govora ubediti da je bio u zabludi, ne znamo.

Možda nas uskoro sve budu ubedili da smo u zabludi da želimo da živimo, pa svi izvršimo jedno kolektivno samoubstvo.

Do tada, umesto prijave za trideset evra, prijavite se da želite da živite.

Podignite ruku na vreme.

Piše Nikola Jeremijaš.