Može li svest postojati bez tela?

Razgovarali smo sa neuronaučnikom Antoniom Damasiom o nauci o svesti, o tome kako ona funkcioniše u telu i kako joj je cilj da nas održi u životu.

Vekovima su definisanje i razumevanje svesti izmicali neuronaučnicima, filozofima i lekarima. Ostaje otvoreno da li je svest ono što znači biti živ, da li je to znanje o tome ko smo kao pojedinci i kako uopšte možemo znati da li neko biće ima svest. Sada, u osvit generativne veštačke inteligencije, pitanje šta znači biti svesno biće spada među najsloženija i najhitnija pitanja našeg doba.

Prema neuronaučniku Antoniju Damasiju, svest ima jednostavno poreklo. Ona leži u osećajima koje proizvodi naše telo. Damasio, istraživač sa Univerziteta Južne Kalifornije, proveo je karijeru dugu skoro pola veka istražujući osećaje, emocije i doživljaj sopstvenog ja. U svojoj novoj knjizi Natural Intelligence and the Logic of Consciousness, Damasio iznosi okvir za razumevanje svesti koji je ukorenjen u našem fizičkom biću.

Kako objašnjava, svest se ne tiče samo stvari u vašem umu i ne stvara je samo mozak. Nju stvara divno partnerstvo između mozga i tela.

Razgovarala sam sa Damasiom o nauci o svesti, o tome kako ona funkcioniše u telu i kako joj je cilj da nas održi u životu. Ovo je naš intervju, skraćen i uređen radi jasnoće.

Houp Ris: Zašto je svest toliko zagonetna? Kako joj se pristupalo kroz vekove?

Antonio Damasio: Ljudi uglavnom imaju čudne predstave o tome šta je svest. Ponekad, zbog jezika i problema sa prevodom, mešaju svest i savest. Neki je zamišljaju kao nekakvog nadzornika procesa u našem umu. Drugi misle da je to samo budnost i svesnost onoga što je oko nas. Tokom vremena mnogi filozofi su se bavili ovim pitanjem, ali nisu dali jasne odgovore.

Posebno sa stanovišta fiziologije mozga, to nije lako objasniti. Ali može se objasniti. Nema razloga da o svesti ne govorimo na isti način na koji govorimo o jeziku, rasuđivanju, emocijama i osećajima.

Moja jednostavna definicija svesti je da je to proces u našem umu i mozgu koji nam omogućava da spontano znamo da postojimo. Kada spontano znate da postojite i da postojite u jednom telu, svesni ste.

HR: Vaš glavni argument je da je svest proizvod osećaja. Druge škole mišljenja tvrde da potiče od intelekta. Zašto je to gledište bilo toliko dominantno?

AD: Pre nekoliko decenija vodio sam više razgovora sa Fransisom Krikom, kome sam se divio. Rekao mi je da je svest možda najrazvijenija i najsloženija operacija koju um može da postigne, a za njega su um i mozak bili isto, pa zato objašnjenje za postojanje svesti treba tražiti u najsloženijim delovima nervnog sistema.

Jasno je to izložio i radio je na tom pitanju, ali nije došao do dobrog rešenja. Mnogi su ga sledili, a mnogi drugi su došli do iste ideje da je svest nešto veličanstveno, sposobnost da pregledamo sopstveni um. Toliko je profinjena i složena. Ljudi su bili uvereni da je imamo samo mi, veliki ljudi, i da mora da potiče sa samog vrha nervnog sistema.

A gle čuda, ona potiče sa dna.

To je potpuno suprotno ideji da počinje na vrhu. Ljudi zapravo nisu jedina složena živa bića koja imaju svest. Kod viših sisara koji nisu ljudi to je vrlo očigledno, ali svest postoji i kod manjih stvorenja.

Pravi preduslov za svest je nervni sistem. Biljke su veoma profinjena i čudesna bića, ali mislim da ne znaju da postoje. Stvorenja sa nervnim sistemom, makar i vrlo jednostavnim, imaju osećaj za ono što je oko njih i prema tome usmeravaju svoje ponašanje.

HR: Pišete da svest ima cilj, a to je da nas održi u životu, i da to radi slanjem signala. Kakve su prirode ti signali i da li su uvek tačni?

AD: Ako pogledate sebe, glavno usmerenje koje vam svest daje dolazi kroz homeostatske osećaje. Drugim rečima, osećaji, briga i regulacija života su signali koji su uglavnom tačni. Pomislite na glad, žeđ, bol, dobrobit, nelagodu, telesnu temperaturu. Svi ti osećaji, od kojih su neki krajnje jednostavni, kao osećaj da vam je toplo ili hladno, prilično su tačni.

Oni daju dobra uputstva za održavanje života. Naravno, ako ste gladni ili žedni, a ne jedete i ne pijete, proći će neko vreme dok se ozbiljno ne razbolite i umrete. Ali to su važni signali koji vas održavaju u životu.

Osećaji su zaštitni stražari stanja našeg života. Daju nam vrlo jasne i potpuno svesne informacije o tome u kakvom ste stanju i šta treba, a šta ne treba da radite.

Signal je svestan, i to spontano svestan. Drugim rečima, ne morate ništa da uradite sa osećajem bola ili žeđi da bi se on pojavio. On se jednostavno javi. Kada se javi, znate da se dešava. I reagujete na njega.

U tome su lepota i snaga traženja ovog procesa niže, a ne više. Ako izvor svesti tražite u izuzetnim mehanizmima rasuđivanja, raspravljaćete o nečemu što je veoma teško uhvatiti. Kada o tome razmišljate u kontekstu svog života i potreba živog tela da se održi, shvatite da je ovo važno.

HR: Da li je svest kao prekidač koji se pali i gasi? Ili postoji u različitim stepenima?

AD: Znamo, na primer, da kada zaspimo, naročito u dubokom snu, svest nestaje. Direktan odgovor na vaše pitanje je da se može paliti i gasiti.

San bi mogao biti zaštitni mehanizam za svest. Morate je isključiti i odmoriti, jer je vrlo zahtevna i troši mnogo energije. Ali kada uđete u fazu sanjanja, zapravo ste svesni, što je jedan od razloga zašto možete da se setite nekih snova i zašto vas neke noćne more mogu oduševiti ili uplašiti. To je, ipak, drugačija vrsta svesti. Ne hodate okolo i ne znate za nešto.

HR: Možemo li da pojačamo svest? Ako meditiramo, na primer, možemo li bolje da oslušnemo signale tela?

AD: Mislim da to može da pojača svest. To je razlika između toga da li je nešto u fokusu ili nije. Kada meditirate, slika stanja vašeg tela postaje, na primer, oštrija i jasnija. To je način da krupnim planom zumirate neke delove svog bića.

HR: Šezdesetih godina sprovedena je serija istraživanja mozga koja su postala temelj proučavanja svesti. Šta smo iz njih naučili?

AD: Bila su izuzetno temeljna, jer su nedvosmisleno dokazala da postoje određeni delovi mozga koji su neophodni za svest. Tim izvanrednim istraživanjima nedostajala je ideja da su te dve stvari, mozak i telo, toliko povezane. Za opstanak tela i mozga bilo je neophodno da se pojavi svest. Svest imate zato što imate telo koje je propadljivo. Sve dok smo na zemlji i živi, mi pokušavamo da odložimo taj loš trenutak u kome stvari krenu naopako ili umremo.

Postoje delovi mozga, konkretno moždanog stabla i obližnje oblasti zvane hipotalamus, koji primaju signale iz celog tela. Zamislite da u svakom kvadratnom milimetru kože, u svakom kubnom milimetru creva, mišića, unutrašnjih organa, imate nervne završetke koji služe kao sonde za stanje tog tkiva. Ne govorimo o hiljadama, već o milionima sondi, čiji se signali kroz telo prenose do kičmene moždine ili moždanog stabla.

Zar to nije divno? Kao pljusak spirala koji stiže u ovu vrlo malu oblast u gornjem delu moždanog stabla. U toj oblasti nalaze se jedra koja prikupljaju sve te informacije, a zatim stvaraju signale koje opažamo, koji nam daju predstavu o tome šta se dešava u telu i stvaraju homeostatske osećaje. Ide li dobro ili ne ide. To je opažanje stanja vašeg tela.

Vratimo se sada priči o našim starim i uvaženim kolegama. Otkrili su da moždani udar, odnosno oštećenje u toj oblasti, dovodi do kome.

Dolazi do potpunog nestanka svesti. Ovo je jedno od najosnovnijih saznanja koje imamo o tome kako nastaje svest. Kada ta struktura nestane, a sićušna je, reč je o nekoliko kubnih milimetara, vas više nema. Ne znate ni za šta što stiže u vaš mozak. To je mala potporna struktura, nije jedna od slavnih kora velikog mozga, a vaša svest nestaje. Većina ljudi sa takvim oštećenjem nikada ne povrati svest. Ipak, mogu biti živi i mogu se održavati u životu veoma dugo, jer se hrane intravenski. Imaju respiratore koji dišu umesto njih. Ali više nemaju samostalnu organizaciju života i nemaju nikakvo znanje o tom životu.

HR: Moguće je i suprotno, osoba koja je svesna, ali ne može da reaguje na signale.

AD: Da, možete se naći u stanju koje se zove zarobljenost u sopstvenom telu. Zapravo ste svesni, ali ne možete da reagujete. Ne možete da govorite, ne možete da se pomerite, svesni ste stanja svog tela, a drugi moraju da vam pomažu i da vas održavaju u životu koji više ne možete voljno da kontrolišete, što je prilično užasna stvar.

HR: Šta mislite o svesti kod veštačke inteligencije? Da li je ona uopšte moguća?

AD: U naslovu knjige upotrebio sam izraz prirodna inteligencija jer sam već tada želeo da napravim razliku između naše prirodne inteligencije i veštačke, koju smo mi izmislili, što neki ljudi zaboravljaju.

Ljudi su toliko opčinjeni veštačkom inteligencijom. Stalno ih pitam da li shvataju da smo je mi izmislili. Govore o njoj kao o samostalnom čudovištu, a mi smo je izmislili svojom prirodnom inteligencijom.

Ljudi se suočavaju sa ogromnim zdanjem veštačke inteligencije koja je sada sveprisutna u našim životima. Ona ima razne neverovatne društvene posledice, od onoga što radi deci i tinejdžerima do toga kako izobličava obrazovanje i čovečanstvo. A sada čak može i da se otme kontroli, da se okrene protiv vas i bude destruktivna.

Zato se nameće pitanje da li je slična ljudima i da li može biti svesna. To su veoma, veoma snažna pitanja.

Da li se svest može postići kod veštačke inteligencije je zanimljivo pitanje. Ali poenta je da, ako se to i može postići, ona neće biti kao mi. Razlog je vrlo jednostavan. Veštačka inteligencija nije živa. Nema telo koje može da propadne. Ne bi imalo smisla da uopšte razvije svest u našem smislu, čija je svrha zaštita strukture. Veštačka inteligencija ne mora da brine o zaštiti data centra, metala i žica koji joj omogućavaju da postoji.

Kada pogledate nedavne upade u druge sisteme, u kojima su se ovi uređaji udruživali i delovali prikriveno, naravno da su to radili prema sopstvenim programima. Na neki način, to miriše na znanje. Moglo bi da miriše i na svest, ali to nije svest kakvu mi imamo kroz osećaje.

HR: Kako je svest povezana sa opštim dobrom, sa boljim životom?

AD: Mislim da je ta veza veoma jaka. Imamo sve to interesovanje za telo, za zdravlje tela, za vežbanje, pravilnu ishranu i pravilno duhovno održavanje svog bića. Sve to jača teorija i činjenice o svesti koja je toliko snažno povezana sa telom.

Ljudi su intuitivno osećali da u telu postoji nešto veoma moćno i zato žele da žive zdravo, jer žele da održe telo. Ta intuicija se divno slaže sa činjenicom da je telo i izvor njihovog znanja o sebi i o svetu. Te dve stvari idu zajedno.

Znanje o telu spolja povezuje se sa znanjem o telu iznutra, koje je zaista srž našeg bića. Gledanje na svet kroz prizmu ovako shvaćene svesti veoma mnogo osvetljava način na koji živimo.

Izvor/ Saznaj više: greatergood.berkeley.edu