Neočekivana nauka skrivena u Danteovom „Paklu”

Čini se da spev sadrži geofiziku i geologiju koje u srednjem veku još nisu bile shvaćene.

Božanstvena komedija Dantea Aligijerija jedno je od najpoznatijih dela italijanske književnosti, ako ne i najpoznatije. Ovaj srednjovekovni epski spev podeljen je na tri dela, Pakao, Čistilište i Raj, i prati Danteovo izmišljeno putovanje kroz ta tri carstva. Ipak, Timoti Berberi, profesor engleske književnosti na Univerzitetu Maršal, smatra da Dante nije samo pisac i junak svog dela. On je, prema njegovim rečima, i slučajni geofizičar.

Ukratko, Berberi tvrdi da Danteov Pakao pokazuje intuitivno razumevanje pojedinih zakonitosti geofizike i geologije mnogo pre nego što su ih naučnici zvanično otkrili. Kao dva primera koji naročito ističu ovu ideju nauke koja je preduhitrila svoje vreme, navodi let na leđima neobičnog stvorenja i Satanin pad iz milosti.

Đavo je pao iz svemira

U spevu Dantea kroz Pakao vodi rimski pesnik Vergilije, a Pakao je zamišljen kao niz od devet koncentričnih krugova. U jednom trenutku njih dvojica lete na leđima hibridnog stvorenja po imenu Gerion kako bi prešli iz jednog kruga u drugi. Tokom leta Dante kao junak primećuje da uopšte ne oseća kretanje. Iako Dante kao pisac to nije mogao da zna, taj osećaj da se ne krećete iako se krećete u fizici se naziva inercijalni referentni sistem, objašnjava Berberi.

Drugi primer odnosi se na Danteov opis Satane koji sa neba pada na Zemlju. Pored uobičajenog duhovnog i alegorijskog značenja, pisac ovaj čuveni pad opisuje i kao fizički događaj. Satana je prikazan kao veliko vanzemaljsko telo sa masom i brzinom, koje se strmoglavljuje na Zemlju iz prostora iza Saturnove orbite i menja izgled planete. Jednostavnije rečeno, Danteov đavo se može posmatrati kao meteorit ili asteroid, a kada udari u Zemlju, stvara Pakao, svojevrsni krater okrenut naopako.

„Pošto Satana pada na zemlju sa ogromne visine, dostiže silnu brzinu, a kada se zarije u tlo, probija tunel sve do njenog jezgra, dok zemlja koju pritom iskopa formira goru Čistilišta. On takođe tera kontinente sa južne polulopte da pobegnu na severnu. I stvara kupu, odnosno krater Pakla, na severnoj polulopti”, kaže Berberi, sažimajući Danteovo delo.

Berberi pritom naglašava da se stručnjaci ne slažu oko toga da li je Satanin pad u Paklu zaista stvorio Pakao ili nije.

„Iako su ove posledice očigledno fantastične i književne, one nagoveštavaju naučna razmišljanja o tome kako asteroidi i meteoriti menjaju izgled Zemlje i, između ostalog, stvaraju kratere”, objašnjava on.

Naravno, postoje i značajne razlike između Satanina pada i ponašanja stvarnih asteroida i meteorita. Možda je najupadljivija to što je Danteov Satana stigao do samog središta Zemlje, dok meteoriti nikada ne prodiru toliko duboko. Osim toga, meteoriti direktno utiču na izgled terena, dok stručnjaci koji veruju da je Satanin pad stvorio Pakao smatraju da je taj uticaj bio posredan.

Kako izgleda Satanin udar o tlo?

Prema Berberiju, Dante je jedini pisac koji je razmišljao o geofizici pada sa tako velike visine. Grčki mit o Ikaru, na primer, opisuje još jedan čuveni pad, ali sa znatno manje visine. Titanima je trebalo devet dana da padnu sa neba, ali izgleda da se nijedan pisac nikada nije okušao u opisivanju fizike njihovog prizemljenja u Tartaru. Posmatrajući Satanin pad kao fizički, Dante je morao da razmisli o tome šta bi takav udar učinio Zemlji, navodi Berberi.

Pre Dantea „niko nije zaista razmislio, ni kada je reč o Satani ni o drugim mitološkim likovima poput Ikara, kako bi izgledalo da se oni zaista zakucaju u zemlju. Samim tim što zamišlja da nešto može da padne na planetu sa velike visine, on se bavi nekom vrstom rane geologije i rane geofizike”, kaže Berberi za Popular Science.

Iako ne znamo da li je Dante ikada zaista video neki udarni krater, možda je video Etnu ili Vezuv, ili je bar čuo za ove vulkane. Oni su mogli da ga inspirišu za opis Satanina udara, što bi taj deo Pakla učinilo slučajnim, ali i proročkim misaonim eksperimentom.

Štaviše, dajući Satani vanzemaljsko poreklo, Dante nesvesno nagoveštava otkriće da meteori potiču iz svemira. To je naučno dokazano tek 1803. godine, vekovima nakon što je Božanstvena komedija nastala u 14. veku.

Naklon Aristotelu

Iako je Dante očigledno bio radoznao kada su u pitanju geološke pojave poput zemljotresa i klizišta, koje se obe pojavljuju u Božanstvenoj komediji, Berberi objašnjava da bi se pisac zapravo usprotivio ovakvom „meteorskom” tumačenju svog dela. U to vreme većina ljudi verovala je u Aristotelov model kosmosa, prema kome je nebo iznad Meseca nepromenljivo, a meteori su bili sasvim lokalne pojave vezane za Zemlju, a ne tuđa tela koja stižu izdaleka.

„Da ste ga pitali o meteorima, rekao bi vam da se tu drži Aristotela”, kaže Berberi. Dante čak direktno pominje Aristotelov model u Raju. „Ali nekako je ipak imao to fizičko razumevanje ovih stvari, iako to nije priznavao. Govori o Satani, duhovnom biću, a opet ga tretira kao fizičko telo koje se strmoglavljuje iz svemira.”

Berberi je ranu verziju svog revolucionarnog, ili bolje rečeno udarnog, tumačenja predstavio ranije ovog meseca na Generalnoj skupštini Evropske unije za geonauke u Beču. U planu mu je da o ovoj temi u budućnosti objavi i naučni rad.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com