UZ DAN PRIMIRJA: Natalijina ramonda kao balkanski feniks

Dan primirja se obeležava u svim zemljama-potpisnicama sporazuma, a u srpskoj javnosti vlada mišljenje da je dobro i važno da slavimo 11. novembar, kao i ostale zemlje, a ne 13. kad je potpisano beogradsko primirje jer time Srbija staje u red zemalja koje su se pre 100 godina borile za slobodu i bolju budućnost.

Simbol primirja u Prvom svetskom ratu je kombinacija Albanske spomenice (državno, vojno i civilno odlikovanje koje su dobili svi pripadnici srpske vojske koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/16.) i simbola pobede u ratu, Natalijine ramonde.

Šta je Natalijina ramonda i zašto?

Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae) je jedinstven cvet. Raste na istoku Srbije, ali i u Makedoniji na planini Nidže (najviši vrh Kajmakčalan). Spada u reliktne vrste. Natalijinu ramondu je 1884. godine otkrio doktor Sava Petrović, u okolini Niša, a Josif Pančić je uveo u zvaničnu literaturu. Ovaj cvet se nalazi na listi ugroženih vrsta Evrope. Francuski istraživač, Ramond, je prvi put otkrio ovu vrstu na Pirinejskom poluostrvu 1831. godine, a Josif Pančić je na Rtnju i u Sićevačkoj klisuri otkrio drugu vrstu ramonde koju je nazvao Srpska ramonda (Ramonda serbica).

Razloga je više zašto baš ovaj cvet. Cvet je dobio ime po kraljici Nataliji Obrenović, supruzi kralja Milana Obrenovića. U botanici je poznat kao cvet feniks, što znači da i potpuno osušen, uz malo vode, može da oživi.

Razloga je dovoljno za simboliku koju nosi ovaj cvet i kao takav je odabran u znak sećanja na vaskrsnuće Srbije u Prvom svetskom ratu.

Istorija je učiteljica života. Vraćanjem kroz protekli period možemo videti ko smo mi zapravo i šta smo kao jedan narod preživeli. Srbija je prošla kroz strahovita razaranja i podnela ogromne žrtve u periodu od 1914. do 1918. godine. Doživela je albansku golgotu, a događaji na ostrvima Krf i Vido su opšte poznati. Poznato je da su neki stranci, pa i ceo svet, više pisali i pričali o ovim događajima nego mi sami.

Šta se dogodilo 11. novembra?

Posle četvorogodišnjeg rata, najvećeg dotad u istoriji, tog dana 1918. u 11 sati potpisano je primirje.

Kao Centralne sile borile su se Nemačka i Austrougarska, a na drugoj strani, sile Antante – Rusija, Francuska i Velika Britanija.

„Primirje je potpisano na teritoriji današnje Francuske na liniji ratovanja“, u posebnom vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša u šumi u blizini gradića Kompjenj.

„Ovim je dogovoreno primirje na zapadnom frontu, a srpska vojska je učestvovala na južnom frontu i tu je postigla najveći prodor koji je jedna od sila saveznica postigla – proboj Solunskog fronta“,

Sporazumom iz Kompjenja je dogovoren prekid vatre, povlačenje nemačkih trupa, razmena zarobljenika, kao i sporazum o ratnoj odšteti i uništavanje nemačkih ratnih brodova i podmornica.

„Nemci su to doživeli kao veliko poniženje, jer je njihova vojska smatrala da je nadomak pobede“, dodaje Antić.

Smatrali su da im je „zabijen nož u leđa“, jer su potpisali primirje, a nisu poraženi na bojnom polju, navodi enciklopedija Britanika.

Veruje se da su ovo razočarenje i odredbe o takozvanoj reparaciji bile osnova za nemačko nezadovoljstvo i uvod u Drugi svetski rat.

Rat, koji je trajao od 1914. godine, formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919.