BAGDALSKI ZAPISI (4): Nezaboravne besede laureata

Prvi dobitnik Bagdaline književne nagrade Prsten despota Stefana Lazarevića bio je Nikola Trajković. Već naredne, 1985. godine, novoustavovljeno prizanje pripalo je pesnikinji Desanki Maksimović. Među sledećim dobitnicima prestižne nagrade bili su zatim i Dobrica Ćosić, 1998. godine, kao i patrijarh Pavle, 2000. godine. U nastavku serijala donosimo njihove besede povodom dodeljivanja Bagdaline nagrade.

Dobitnica Bagdaline nagrade Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića za 1985. godinu pila je Desanka Maksimović. Ona je svoju Besedu poslala iz Igala (datirano sa 10. aprilom te godine, a Prsten joj je uručen na Sajmu knjiga u Beogradu iste godine.

„Neka je srećan ovaj praznik slobode i poezije!“ – zapisala je pesnikinja i zatim nastavila:

„Teško mi je što zbog bolesti nisam mogla doći da lično pozdravim Bagdalu, mecenu nas pesnika. Ali ja sam u mislima danas s vama.

Ne okuplja slučajno Kruševac pesnike oko sebe. Ovi prostori su kolevka slavne naše narodne poezije. Kruševac je grad kamo bi srpski narod trebalo da dolazi na hadžiluk, jer nekadašnja prestonica kneza Lazara je središte naše tradicije.

Divim se Bagdali i književnicima ovoga kraja što su uspeli okupiti oko sebe toliko mladih, pa i starih pesnika – ako pesnici mogu biti ikad stari. I to ne samo pesnika iz ovog kraja, nego iz cele Jugoslavije, pa čak, u prevodu, pesnike drugih zemalja. Sam Nikola Trajković, lanjski slavljenik, dao je u prevodu maltene celu francusku klasičnu i savremenu poeziju.

Bagdala je pšrokogrud izdavač, a i pesnika imamo, hvala Bogu, napretek. Naš narod živi s poezijom. Naši  ljudi, ako ne pišu pesme, latentni su pesnici. U ova teška vremena ratova i svađa poezija je oaza u koju se sklanjamo.

I ja verujem u poeziju i sklanjam se u nju kad mi se približi patnja. Pesnici se poezijom brane od života. Priroda se na njih smilovala i dala im moć da uvek žive u podnebesju, u mašti, u sećanju, u nadanju, a i kad se spuste na zemlju, ne ostaju na njoj dugo.

Poezija oblikuje ljude, snažnije nego nauka i sredina u kojoj žive. Zar naša narodna poezija nije stvorila kult časti u našem narodu, odgajila jedno rodoljublje svojstveno samo nama, lišeno šovinizma, kult junaštva i vernosti. A lirska poezija je probudila kult ljubavi, samilosti, stvorila oči za lepotu sveta, okrenula sluh prema muzici, lišila jezik od banalnosti. Poezija leči više nego religija i molitva.

Zlatni prsten koji dajete pesnicima kao odliko- vanje, opipljiva je poetska metafora — venčavate pesnike sa poezijom. Niko se dosad nije toga setio. Hvala vam! Dajući ga meni, potvrđujete da sam zarobljenik reči, zarobljenik snova.

Ovu reč sam malo odužila, ali moram još reći – da nije književnika okupljenih oko Bagdale, na Kruševac i njegov značaj u prošlosti počela bi padati senka zaborava. Hvala im!

DOBRICA ĆOSIĆ: DUG ZAVIČAJU

Dobitnik Bagdaline književne nagrade za 1998. godinu bio je Dobrica Ćosić:

“ …Velika Drenova je imaginarno Prerovo – selo mojih romana; Kruševac je imaginarna Palanka – varoš mojih romana; Trstenik je imaginarna Čaršija – sresko mesto mojih romana; Goč, Jastrebac, Kopaonik su imaginarna Planina mojih romana. Likovi u romanima Daleko je sunce, Koreni, Deobe i mnogi junaci u Vremenu smrti su imaginarni ljudi mog zavičaja. Ako su oni ubedljivi, ako su stupili u imaginarnu biblioteku srpske književnosti, ja sam odgovoran za njihovo značenje i trajanje.
Moj je zavičaj i odanost i značaj koji su mi ljudi ukazivali u mom dugom i napornom životu“ – besedio je Ćosić povodom dobijenog Bagdalinog Prstena.

I nastavio:

„Moj je zavičaj i ljudsko razočaranje u mene, i nepristajanje na moje ideje i stavove, i strah od mene pred vlašću, i vlast kada sam je smatrao svojom, i kada mi je postala tuđa i ja njen protivnik, i mržnja koju sam izazivao svojim mišljenjem i postupcima, svojim delanjem i postojanjem.
Zavičaj me je nagrađivao i sledbeništvom i protivništvom, i častima i bojkotom.

Zavičaj mi je dao razloge da volim narod kome pripadam; zasnovao mi nadu u dobru budućnost srpskog naroda; zažegao mi i sumnje u njegovu budućnost bolju od sadašnjice.

Ja sam danas nespokojan čovek, a spokojan pisac. Kada od mene ostanu samo moje knjige, vi, moji zemljaci koji ćete me nadživeti, nećete mi ni u čemu ostati dužni. Blago vama. A ja vama — jesam dužnik i bez nade da ću se svom zavičaju odužiti. Svest o tom mom dugu, to nespokojno osećanje da sam ostao dužan zavičaju, to je vaša, zavičajna, Bagdalina nagrada meni.“

BESEDA PATRIJARHA PAVLA

Godine 2000. Bagdalino književno priznanje dodeljeno je patrijarhu Pavlu. Njegova svetosta je prilikom uručenja Zlatnog pratena u Đunisuiduće godine besedila ovim rečima:

– Kada vi mene darujete znamenjem, Zlatnim prstenom Despota Stefana Lazarevića, ja to mogu primiti kao dug prema našim precima koji su nam u amanet ostavili reč o ljubavi, praštanju i slozi. Taj amanet predstavlja svetu vrednost, koja nam je oduvek bila potrebna, naročito danas. A potrebna nam je i za budućnost.

Mi smo uvek zahvalni darodavcima, kako su to učinili oni koji su danas pomogli ovu prelepu crkvu Bogorodičinog Uspenja u Đunisu. Kad darodavci daju svoje doprinose iz srca, tada je to istinska ljubav i istinska vrednost. Godine 1850. u Prizrenu je sirotinja skupila sredstva i poklonila jedan prelepi srebrni krst crkvi Bogorodice Ljeviške. Što govori da su najblagodarnija osećanja ona unutrašnja.

Hvala Bagdali iz Kruševca na ovom daru, ona je mnogo učinila za našu duhovnost i naš odnos prema tradiciji. A Despotova ideja o ljubavi je ideja o Bogu i čoveku.“

Izvor: RTK